• Predao bi se policiji, odlučio je da se preda, ali je u daljini čuo pisak voza, to ga trže, probudi, "zar zbog kurve da robija", pa skoči kao da je deset godina mlađi. Više nije mogao da prepozna sebe...

Trudio se da se ne osvrće, mada mu se neprekidno činilo da ga neko prati. Bat nepostojećih koraka bubnjao mu je u glavi dok su mu krupne graške znoja izbijale na visokom čelu ispod prosede, blago kovrdžave kose. Nije mogao da se oslobodi straha da će mu se nečija teška ruka spustiti na rame, a glas promukao od ledenog piva reći da stane.
Čvrsto je stezao ručicu kofera. Kupio ga je na pančevačkom buvljaku, za Jelenu. Trebalo je da idu u Merošinu, na pomen njenoj majci. Često je kupovao u Pančevu, jer njegova žena nije volela da joj kupuje u Batočini. Iako nikada nije bila zadovoljna, njemu nije bilo teško ništa što bi učinio za nju. Uživao je u zvuku njenog glasa i, mada je često uopšte nije razumeo, osluškivao je šta oseća i šta želi. Primećivao je zajedljive poglede prijatelja, naročito kada bi se vraćao sa puta, a posao komercijaliste je bio takav da je više vremena provodio u vozovima, nego u kući. Voleo je da putuje vozom, nije mu to bilo teško, zato što je u kupeima punim putnika uvek sretao nove ljude i upoznavao buduće mušterije. U vozovima su ljudi govorljiviji i lakše se zbliže nego u autobusima, makar zato što se duže putuje.
Auto nikada nije kupio, mada bi mu bio dobrodošao, svuda bi i brže i lakše stizao, ali Jelena je, kad god bi skupio neki dinar, novac ulagala u nameštaj ili sebe. Volela je da dobro izgleda u sređenoj kući. Znao je da im se komšije podsmevaju smatrajući ih primitivcima, naročito Jelenu, jer se razmetala tim jeftinim stvarima.
- Samo čekam da ti na tom buvljaku pokradu pare - rekao mu je jedan od najboljih prijatelja, majstor Tika. - Ja sam se jednom vraćao iz kafane, bilo je ledeno napolju, a ja "pod gasom", turim ruku u džep da izvadim maramicu, kad mi ispadoše pare. Sto posto tu ispadoše. Više i' nisam naš'o. Sve sam milion puta pretres'o po glavi, nema druge, baš tako je bilo, jer mi gazda Borko tvrdi, u decu se zakl'o da kod njega u kafanu nisam pogubio pare, a ne bi me lag'o, poštenjačina je čovek, šta da vam pričam, kad sve znate.
Još se Stefan živo sećao kako mu je tada bilo žao Tihomira Rusalića koga su svi zvali Tika. Tada i uvek. Žena mu je "šarala" po Batočini, letela od jednog do drugog komšije kao da je ptica, jer su joj noge češće bile u vazduhu, nego na zemlji. Svi su znali kakva je Koviljka, mnogi su u Tikinoj spavaćoj sobi kusali iz njegove činije, ali Stefan nije. Poštovao je i to i sva druga prijateljstva.
"I od svi' ljudi na svetu, baš on da mi zabije nož u leđa", pomislio je i stresao se od nelagodnosti i gorčine.
"'Ajde, kupi mi nešto ljudski, da se obučem za pomen. Ako smo se nabili u ovu selendru, pošto nisi 'teo da živimo u Niš, bar da nešto imam iz Beograd. Ne cicijaši stalno. Će da me ubije taj tvoj cicijašluk."
Kao i uvek, pogodio ga je Jelenin prekor pre nego što je krenuo na put, pa joj je uz suknju koju je takođe naručila, kupio i kostim, sandale i ovaj kofer, za Merošinu, a sebi samo jednu belu košulju.
Trebalo je da putuju zajedno, a sada je, eto, na železničkoj stanici u Lapovu, kupovao kartu za Niš, čvrsto držeći kofer u ruci. Nije želeo da skreće pažnju, niti bilo kome da upada u oči, ali je prokleti stanični telefon morao da zazvoni baš kada se on, Stefan Stoiljković, bez "j", uvek je svima morao da skreće pažnju na to "j", naslonio na pult blagajne. Staklo ga je delilo od blagajnice koja ga nije ni za tren pogledala, živo zabavljena, očigledno privatnim razgovorom.
Iznervirao se toliko da je za trenutak, ali samo za trenutak, poželeo da koferom raspali po staklu, razbije ga, iščupa telefonski kabl i zadavi tu prokletu blagajnicu. A čak mu nijedan mišić nije zaigrao na licu, jer je znao da nikako ne sme na taj način da skreće pažnju na sebe. Nije smeo da pogreši.
Bilo je sparno. Neki preznojeni brkati čovek, u redu odmah iza njega, bukvalno mu je disao za vrat. U čekaonici ih nije bilo više od petoro-šestoro, ali tako smrdljiv i znojav, čovek se ni za milimetar nije sklanjao u stranu. Bar korak iza. Uz raspričanu blagajnicu, to je Stefanu bilo previše.
Krv mu je navalila u glavu, jedva se uzdržao. Ali, nije se dao. Nije smeo da poklekne strastima. Za danas je bilo dosta nekontrolisanih strasti. Dosta za čitav život.
Blagajnica je u međuvremenu podigla staklo sa otvora, prekinula razgovor i pažljivo se zagledala u njega.
"Ne paniči", ponavljao je bezglasno, "nikako ne smem da paničim. Niko ne može da zna šta se zbilo. Moram samo da se sredim i da ne obraćam pažnju na ovu štrokavu budalu iza sebe. Samo polako, sve je u redu. Sve će da bude u redu."
Stoički je podnosio i ljubopitljivost dve zabrađene, sredovečne žene od kojih je jedna, u to je mogao da se zakune, imala brkove, valjda joj nešto nije bilo u redu sa hormonima. Nešto su živo gestikulisale, ali i tiho došaptavale jedna drugoj, povremeno pogledajući na kofer koji je Stefan sve čvršće stiskao u ruci.
- Gospodine - obrati mu se jedna, baš ona sa brkovima - što ne spustiš taj kofer. Ruka će ti otpadne, težak je k'o tučak.
- Nov je kofer. Gde smem da ga spustim, da se isprlja, pa da me žena u top stavi. A i nije težak. Sigurnije mi je ovako.
- A gde putuješ, gospodine? Nisam te nikada srela ovde, u Lapovo.
Pravio se da je nije čuo. Sagnuo se i pomno pratio šta radi blagajnica, kao nehajno čisteći trunčicu prašine sa kofera. Nasmešio se. Sasvim neočekivano, uzvratila mu je osmeh. Bila je ranjivo mlada. Brzo se uzdigao, jer je, u tom polučučećem položaju samom sebi izgledao kao onaj začarani princ koga su, zbog oholosti, pretvorili u žapca, a on zna da njegova princeza nikada neće doći da mu, iskrenim poljupcem, vrati ljudski oblik.
"Moja lažljiva princeza ne putuje sa mnom."
- Recite za gde vam treba karta.
- Za Niš - odgovorio je. - Vi ste novi? Vidim, nema Miroslavke.
- Bolesna je. Ja sam ovde na zameni - smešila se blagajnica Slađana, očigledno koketirajući sa Stefanom. - Putnički imate za dva sata, a za koji minut treba da stigne međunarodni, za Skoplje, pa ako hoćete da platite skuplju kartu, mogu odmah da vam dam.
- Pošto žurim, dajte mi. Bogami, fina zamena. Da nisam oženjen i da ne moram za ženom u Merošinu, ko zna šta bi sve ispalo.
Čim je platio, krenuo je na peron. Sve je bilo u redu. Sklonio se od čoveka čiji ga je miris gušio, glasno rekao da mu je supruga već otputovala. Bili su mu potrebni svedoci. Zato je, čim je ušao u voz, ponovio saputnicima kako putuje u Merošinu, u tazbinu, tašti na pomen. Žena mu je, tobože, već tamo. On, eto, u tom koferu, nosi njene stvari.
Nije istina bila daleko. S puta se vratio ranije, da bi obradovao Jelenu. A, i trebalo je da svrati do Tike, da ga zamoli da mu, dok sa Jelenom bude u Merošini, na pomenu, popravi veš-mašinu. Malo se dvoumio da li da ide pravo kući da se javi ženi, ili da svrati do Tike.
"Prvo ću kod njega" - odlučio je. "Koviljka je otišla u banju, pa ćemo da popijemo po čašicu rakije i pojedemo po komad kobasice. Niko u selu ne pravi bolje domaće kobasice. Neko stavi mnogo, neko malo belog luka i crvene paprike, a Tika baš meni po meri."
Trebalo je dosta da pešači. Nasred puta je morao da zastane.
- U, al' me pritera. Moram da se olakšam.
Brzo je sišao niz put i zaklonio se iza šiblja tako da je odlično video ko prolazi, ali njega nije video niko. Tad mu presede. Putem se, valjda ga nije vozio više od 40 na sat, prokortljao Tikin marinskoplav "pežo". Grlio je ženu, ali to nije bila Tikina žena Koviljka, duge, crne kose, nego njegova, Jelena, plavuša. Sledio se. Znao je da ne greši. Pre nekog vremena na sveže ofarbanu kosu stavila je kiselinu, "za trajnu ondulaciju", kako mu je rekla, ali joj je kosa izgorela, tako da je morala da je podšiša. Sada joj je frizura bila kratka i kovrdžava, a kosa potpuno izbeljena. Nije bilo sumnje. Bila je to njegova Jelena u Tikinom "pežou". I Tikinim rukama. Na kilometre naokolo nije bilo žene sa identičnom frizurom.
Zaboravio je da zakopča šlic. Dohvatio je kofer i pojurio za kolima, ali nikako više ne izlazeći na drum. Jurio je kroz šikaru. Instinkt mu je govorio da treba da se čuva da ga neko ne primeti. "Pežo" je još bio vruć, kada je stigao pred Tikinu kuću. Kroz poluotvorena okna u spavaćoj sobi čuo je Jelenine uzdahe. Ako je i za trenutak pomislio da se varao, sada je bio siguran da je to njegova žena. Tako je ječala i pod njim.
Krv mu je jurnula u glavu, ali je naterao sebe da razmišlja. Ispred ulaza u šupu, zabodena u panj, bila je sekira za drvca za potpalu, mala, ali teška. Uzeo je i ušao u Tikinu kuću.
"Žgadija, krv im božju, ni zaključali nisu", pomislio je i polako otvorio vrata. Kad je video telo svoje žene kako se migolji pod Tikinim, crnilo mu udari u glavu. Zamahnuo je sekirom, ne oštricom, nego tupim, teškim delom i kao malj je sručio na muškarca. Mozak se namah rasprši, krv pokulja. Čovek je roptao i trzao se, trzao i roptao, a onda se umirio. Razrogačenih očiju iz kojih samo što nisu izletele jabučice, Jelena je zurila u njega.
- Krv ti božju, da ti krv božju - ponavljao je i udarao je po glavi dok i ona nije prestala da se trza.
Onda je seo na krevet i zaridao, krvav, užasnut. Predao bi se policiji, odlučio je da se preda, ali je u daljini čuo pisak voza, to ga trže, probudi, "zar zbog kurve da robija", pa skoči kao da je deset godina mlađi. Više nije mogao da prepozna sebe. Otvorio je kofer i stavio u njega krvavu sekiru koju je prethodno uvio u stare novine, da ne isprlja nove stvari koje je kupio Jeleni, a i zato što oružje nikako ne sme da ostavlja policiji zbog tih nekih "de-en-ka i ko zna kakvih sve analiza".
Pošto ne smeju da ga zateknu na mestu zločina, a nikog živog nije bilo u blizini, jer se Tika postarao da Jelenu dovede kad komšije, inače skoro kilometar udaljene, nisu kod kuće, brzo je svukao pulover i košulju i obukao onu novu, koju je na buvljaku kupio sebi. Pre toga se umio i dugo trljao krvave ruke. Tragovi krvi ubrzo su nestali, ali su ga pekle i grudi i ruke kao da je uleteo u otvoren plamen. Krvavu odeću u kojoj je bio stavio je u plastičnu kesu, pa u kofer. Sad je samo trebalo da predstavi da je neko opljačkao kući i pobio ih. Izvadio je sve fioke, ispreturao ih, pobacao sadržinu, pa uzeo Tikinu čekovnu knjižicu i pet stotina evra koje je ovaj držao iza kaljeve peći. Svi su znali gde drži novac, jer kad god popije, sam Tika se time hvalio u kafani. Pokupio je i zlatan Koviljkin nakit, sve to stavio u kofer, sredio frizuru i, što je mirnije mogao, izišao napolje.
Tika je stanovao na kraju sela. Stefan je zašao u šikaru i tek kada je stigao nadomak svoje kuće, sa košuljom čistom kao suza, izašao je na put. Trudio se da ga komšije vide kad ulazi i da čuju kako psuje što nikoga nema u kući. Došao je do prve komšinice i jadao se što Jelene nema.
- Treba da idemo u Merošinu, na groblje, ne znam di' je.
- Ode ona malopre. Uredila se k'o lutka. Reče da ide na put.
- Mora biti da je već krenula. Nema mi druge, odo' i ja za njom. Ubiće me ako ne stignem na vreme. Nosim joj stvari.
Nije propustio komšinici Neveni da pomene sandale i kostim kupljene na pančevačkom buvljaku, a koje su mu prodavci uredno složili u kese i stavili u kofer pre nego što ga je on, posle ubistva, dopunio krvavom sekirom i svojim stvarima.
Tada se još jednom umio, isključio aparate, i krenuo na put.
U Nišu je, pre nego što uđe u autobus za Merošinu, trebalo da izbaci stvari koje je poneo. Sve će da baci u Nišavu ili da zakopa ispod tvrđave, baš tamo gde se skupljaju narkomani, da ga niko pri zdravoj pameti ne primeti. A, onda mu ostaje da kod tasta čeka da mu žena stigne. Savršen plan.
Voz je ututnjao u stanicu. Požurio je. Svi su ga videli, sa svima je popričao. Alibi čvrst kao stena. Započeo je i razgovor sa saputnikom, nekim profesorom geografije, a onda, ga je umor savladao. Zadremao je čim je kondukter prošao. Uspokojavalo ga je drmusanje voza i kloparanje točkova.
- Dobro veče, gospodo. Vaše pasoše, molim. Otvorite prtljag.
Stefan ništa nije čuo, toliko je čvrst bio njegov san. Carinik se sagao i prodrmao ga za rame.
Gospodine, pokažite pasoš. Otvorite kofer. Stigli ste na granicu.
Otkud granica? Niš! Gde je Niš? Zar nije trebalo da siđe u Nišu? Zar nije sišao u Nišu. Pa, to je međunarodni voz. Uspavao se. Kofer! Sekira! Krvave stvari.
Ruke su mu toliko drhtale da se stropoštao na sedište i sagnuo glavu.
- Gotovo je.