Vojska bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije postojala je 51 godinu, nešto duže od pomenute države. Njena prethodnica, vojska Kraljevine Jugoslavije, trajala je samo 23 a, opet, njena prethodnica, vojska Srbije – ako računamo od Prvog srpskog ustanka do kraja Prvog svetskog rata, 114 godina. Najveći deo XIX i početak XX veka stanovnici teritorije na kojoj će 1918. nastati Jugoslavija proveli su – uzajamno ratujući, kao podanici dve carevine, austrougarske i turske, i jedne kneževine/kraljevine (Srbije) koja se između njih udenula. Ta "tradicija" će se, krvavo i žestoko, obnoviti u raspadu Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka

problem da odbiju momke čije psihofizičko stanje nije zadovoljavalo standarde neophodne za ulazak u "najveću školu bratstva i jedinstva", što je bio jedan od eufemizama za ondašnju vojsku.

Nešto kasnije, takođe sredinom osamdesetih, JNA se suočila s prvim pozivima da poštuje prigovor savesti i regrutima koji iz nekog razloga ne žele da nose oružje omogući civilno služenje vojnog roka. Zahtev je stigao iz Slovenije i, s uobičajenom inercijom, protumačen je kao napad na temelje državnog uređenja, isto kao i slični zahtevi iz drugih delova zemlje, najintenzivnije postavljeni u Hrvatskoj, da regruti vojni rok služe u matičnim republikama. Ignorišući i politički osuđujući takve zahteve, JNA se odlučila za kratkotrajan i savršeno neuspeo eksperiment uvođenja žena u vojsku. Dobrovoljke su prikazivane na televiziji i drugim medijima, a dobile su i priliku da učestvuju na vojnoj paradi – i to je uglavnom bilo sve.

Isprva opremljena zaplenjenim i oružjem dobijenim na osnovu reparacija ili u obliku savezničke pomoći, JNA se zbog sukoba sa Sovjetskim Savezom i istočnim blokom u periodu od 1948. do sredine šezdesetih godina oslanjala na zapadne izvore, da se posle velikog pomirenja vrati na sovjetsku opremu i naoružanje. Uz to, Jugoslavija je razvijala snažnu vojnu industriju – s oko tri milijarde dolara godišnjeg prihoda sedamdesetih i osamdesetih godina, vojna industrija je bila više nego dva puta uspešnija od druge po značaju, turističke
 

ISTORIJSKO ZAKAŠNJENJE: Do 1990. godine JNA je manje-više okončala unutrašnju reorganizaciju, prelazeći sa divizijske pešadijske organizacije na brigadnu. Armija je reorganizovala 10 od 12 pešadijskih divizija u 29 tenkovskih (oklopnih), mehanizovanih i planinskih brigada s integrisanim artiljerijskim, protivvazdušnim i protivtenkovskim pukovima. Reorganizacija je omogućavala znatno veću operativnu fleksibilnost, pokretljivost i taktičku inicijativu, smanjujući mogućnost uništenja velikih vojnih jedinica angažovanih protiv agresora. Već naredne, 1991. godine, JNA će se suočiti s licem neočekivanog neprijatelja, umesto onog za koji se tokom čitave svoje istorije spremala.

Opštenarodna odbrana je – na Zapadu nazivana i totalna nacionalna odbrana – bila vojna doktrina JNA. U osnovi, podrazumevala je angažovanje vojske u odbrani granica, dovoljno dugo da jedinice Teritorijalne odbrane – sastavljene od rezervista JNA – preuzmu otpor po celoj dubini države, a privreda i industrija pređu na rad u ratnim uslovima. U osnovi te zamisli stajalo je uverenje, delom zasnovano i na iskustvu iz Drugog svetskog rata, da je takvo angažovanje svih potencijala najbolji način odbrane malih zemalja od znatno jačeg napadača. Problem je što se napadač nije pojavio spolja, a kada je shvaćeno da Teritorijalnu odbranu i njene magacine opreme i naoružanja kontrolišu republike sklone otcepljenju, bilo je kasno.

Zapadni izvori konstatuju da je na početku raspada SFRJ 1991. u zemlji vladala potpuna konfuzija u pogledu načina upotrebe i uloge JNA. U Sloveniji i Hrvatskoj ona je tretirana kao neprijateljska sila, u čemu je argumentacija da se radi o "srpskoj" vojsci baratala uglavnom netačnim ili sumnjivim podacima o etničkom sastavu komandnog kadra. Službeni podaci o sastavu nižih jedinica u, na primer, operaciji "oslobađanja Vukovara" u jesen 1991, pokazuju očuvan multietnički sastav; problem je došao s druge strane. Kakve-takve, regularne jedinice su se na terenu suočile ne samo s prisustvom nacionalnih i partijskih paravojnih formacija, već i etnički čistim grupama lokalne teritorijalne odbrane. Tome je suvišno dodavati faktor opšteg haosa na terenu: rezultat je, ovako ili onako, bilo osipanje jedinica i masovno dezertiranje

Dramatičnih primera sukoba morala i stvarnosti ima, nažalost, više nego dovoljno. Rezervista Miroslav Milenković (40), građevinski radnik iz Gornjeg Milanovca, otac dvoje dece, ubio se 20. septembra 1991. u Šidu, odakle je njegova jedinica trebalo da pređe u Hrvatsku. JNA je tada već shvatila da nema koristi od prisiljavanja ljudi da idu u rat: u ovom slučaju pripadnici jedinice pozvani su, kao u nekoj strašnoj priči, da naprave dve vrste: jednu oni koji su spremni da pođu na ratište i, drugu, pošto odlože oružje, oni koji u rat neće. Miroslav Milenković se ubio između ta dva stroja. Na sasvim drugom kraju vojne hijerarhije, samoubistvo je 29. septembra 1991. u mornaričkoj bazi na Visu izvršio admiral Vladimir Barović. U oproštajnom pismu objasnio je da njegovo osećanje časti ne može da se pomiri s napadom JNA na Hrvatsku.

Već krajem 1991, posle otcepljenja Slovenije i Hrvatske, JNA ni formalno više nije mogla da se predstavlja kao oružana sila nepostojeće države. Nezavisnost Makedonije i početak otvorenih sukoba u Bosni i Hercegovini s proleća 1992. ukida svaki smisao daljeg postojanja JNA. Srbija i Crna Gora formiraju Saveznu Republiku Jugoslaviju i svoju vojsku, ostavljajući u Bosni ogromne količine naoružanja i veliki broj oficira i vojnika: ta podela obavljena je 12. maja 1992; ono što je u Bosni ostalo od JNA priključeno je Vojsci Republike Srpske.

Austrougarska monarhija, Otomanska imperija i Republika Turska, Italija i Srbija u raznim fazama razvoja. Iz ugla vojnih tradicija, to znači da su vojni obveznici pomenutih država značajno vreme, sve do 1918. godine, proveli međusobno ratujući. Ta činjenica opravdava istoričarsku izjavu da je, na primer, u slavnoj bici na Ceru 1914. izginuo cvet srpske omladine na jednoj, i cvet hrvatske omladine, na drugoj strani.

Kopnene snage JNA imale su oko 140.000 aktivnih pripadnika, od toga 90.000 regruta, i mogle su da mobilišu više od milion rezervista.

Tenkovske brigade s ukupno više od hiljadu tenkova sastojale su se od dva ili tri bataljona. Brojčano su dominirali sovjetski T-54 i T-55, oko 70 T-72 i oko 300 domaćih M-84. U rezervi je bilo nešto američkih M-47 ("paton") i veterana Drugog svetskog rata, sovjetskih T-34/85 i američkih "šermana". Uz tenkove, JNA je raspolagala ogromnim brojem oklopnih transportera.

Artiljerijski pukovi bili su opremljeni sovjetskim (oko hiljadu), američkim (oko 700) i domaćim oruđima velikog kalibra. U artiljeriju spadaju i raketni sistemi YMRL-32 i M-63, četiri lansera za sovjetske nevođene rakete zemlja-zemlja FROG-7 dometa 100 kilometara; ukupno nešto manje od hiljadu oruđa. Samohodna artiljerija raspolagala je s oko 700 oruđa. Na to treba dodati velike količine protivoklopnih oruđa i sredstava

Vojska Srbije ušla je posle oslobođenja Srbije 1918. godine na teritoriju buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potom Kraljevine Jugoslavije, s oreolom saveznika pobedničkih sila i posle neuspeha projugoslovenskih organizacija u Sloveniji i Hrvatskoj da za odbranu od Austrije s jedne i Italije s druge strane ozbiljnije mobilišu lokalne snage. U prvim godinama nakon Svetskog rata vojska nove države očišćena je od nepouzdanih elemenata, oficirskog kadra austrougarske vojske, istovremeno s negovanjem "solunaških" tradicija srpske vojske

Velike jedinice JNA raspolagale su obimnom taktičkom protivvazdušnom (PVO) opremom; procenjeno je da je artiljerijskih PVO oruđa ukupno bilo više od 5000. Kopnene jedinice su obuhvatale četiri puka raketa zemlja-vazduh i 11 PVO artiljerijskih pukova. Raketni PVO pukovi bili su opremljeni velikim brojem sovjetskih raketa SA-6, SA-7, SA-9, SA-13, SA-14, SA-16.

Obalska artiljerija je raspolagala i topovima i reketama zemlja-zemlja, sovjetskim SS-C-3 i na kamione postavljenim jugoslovenskim "brom" protivbrodskim raketama (domaća varijanta sovjetske SS-N-2). Obalska artiljerija obuhvatala je više od 400 topova 88 mm, 122 mm, 130 mm i 152 mm sovjetske, američke, nemačke (posleratne) i jugoslovenske proizvodnje.

Ratno vazduhoplovstvo (JRV) imalo je oko 32.000 pripadnika, uključujući i 4000 regruta; raspolagalo je s više od 700 aviona i 200 helikoptera.

U 12 eskadrila raspoređeni su jurišni lovci domaće proizvodnje za neposrednu vazdušnu podršku (165 aviona Orao-2, Super Galeb i J-21 Jastreb, i stariji P-2 Kraguj). Bili su naoružani s AGM-65 Maverick vazduh-zemlja reketama američke proizvodnje ili sovjetskim AS-7 i AS-9 raketama. U devet eskadrila bilo je raspoređeno 130 sovjetskih MiG-21 presretača, uveliko zastarelih i naoružanih sovjetskim vazduh-vazduh raketama AA-2 i sličnim zastarelim ili nešto savremenijim AA-8 raketama. Tokom 1987. Jugoslavija je dobila 16 MiG-29 presretača. Imala je i dve eskadrile sa više od 30 sovjetskih Jak-40, Antonov An-12 i Antonov An-26 transportnih aviona, sedam eskadrila transportnih helikoptera Mi-8 i domaćih Partizana (francuski Aérospatiale Gazelle proizvođen po licenci).

Ratnu mornaricu (JRM) je činilo 80 fregata, korveta, podmornica, minolovaca, raketnih, torpednih i patrolnih čamaca. Posle Drugog svetskog rata u sastav mornarice ušlo je dosta zarobljenih ili reparacijama dobijenih nemačkih i italijanskih podmornica, razarača, minolovaca i desantnih brodova. Mornarica je modernizovana šezdesetih godina uvođenjem 10 sovjetskih raketnih čamaca klase Osa-I i 4 torpedna čamca klase Šeršen. Tokom 1980. i 1982. mornarica je dobila dve sovjetske fregate klase Koni, još dve su izgrađene po licenci. U 1990. glavne borbene podmorničke jedinice bile su 3 podmornice klase Heroj, naoružane torpedima 533 mm, dve manje podmornice klase Sava uvedene su krajem sedamdesetih a dve klase Sutjeska služile su 1990. za obuku. Proizvođene su male podmornice: 4 klase Una i 4 klase Mala, u upotrebi od kraja osamdesetih. Mornarica je imala amfibijska vozila za prevoz tenkova i ljudi na Dunavu, Savi i Dravi. JRM je imala 10.000 mornara (od čega 4400 regruta i 900 marinaca).

Drugovi po neprijatelju

U Drugom svetskom ratu saveznički agenti infiltrirali su se i među četnike i među partizane. Obaveštajni podaci o grupama koje aktivno pružaju otpor bili su ključni za uspeh savezničkih misija podrške i snabdevanja, koje su podjednako raspodeljivane tokom 1942. Posle toga, saveznici odustaju od podrške četnicima u korist partizana, po svemu sudeći na osnovu izveštaja britanskog obaveštajca Dikina 1943. godine, kada je zabeležio da su partizani pretrpeli teške gubitke u borbama sa nemačkom Prvom planinskom i 104. lakom divizijom; bizaran detalj je da je Prva planinska divizija prebačena iz Rusije železničkim linijama preko teritorije koju kontrolišu četnici Draže Mihajlovića – bez ikakvih problema. Prema američkim podacima, između 1. januara 1944. i 15. oktobra 1944. na teritoriji Jugoslavije spasena su 1152 američka vazduhoplovca, 796 uz pomoć partizana i 356 uz pomoć četnika. Tokom rata iz 33 leteće tvrđave oborene iznad Slovenije partizani i civilno stanovništvo spasli su 303 američka i 30 britanskih vazduhoplovaca.

Etničko čišćenje JNA

Cepanje JNA po etničkim šavovima počelo je u periodu između 1968. i 1974, kada je na velika vrata uvedena koncepcija opštenarodne i, zajedno s njom, sistem teritorijalne odbrane (TO). S ustavom SFRJ iz 1974. republike su dobile praktične nadležnosti nad jedinicama TO, regrutnim sastavom i naoružanjem koje će, kako su se tada plašili neki od najviših oficira JNA i kako se pokazalo na početku secesionističkih ratova u Sloveniji i Hrvatskoj, postati jezgro za stvaranje nacionalnih armija.

Nacionalni sastav oficirskog kadra je u predvečerje raspada države često služio kao argument za tvrdnju o JNA kao srpsko-crnogorskoj vojsci. Disproporcije su bile vidljive, ali ne može se reći da je znatno veći broj Srba, Crnogoraca i Jugoslovena na uštrb Hrvata, muslimana, Slovenaca i Albanaca bio proizvod smišljene vojno-kadrovske kuhinje. Obrnuto: JNA se oduvek trudila da kao "vojska svih naših naroda i narodnosti" obezbedi što proporcionalnije njihovo učešće među epoletama, ne ustežući se ni od pozitivne diskriminacije onih "u manjku".

Uskraćivanje planiranih regrutnih kontingenata počinje 1988–1990: republike su odbijale ili se bar cenjkale oko upućivanja "svojih" naroda na odsluženje vojnog roka, istovremeno optužujući JNA da je velikosrpska (i crnogorska).

S druge strane, iz perspektive JNA Slovenci i Hrvati su postali najpre sumnjivi, potom nepoželjni u slovenačkom (jun–jul 1991) i hrvatskom ratu (1991/92). Oficiri koji su se iz Slovenije i Hrvatske povukli s jedinicama JNA, često s porodicama, bili su izloženi sumnjičenju, uklanjanju s odgovornih funkcija i, najzad, direktnom najurivanju iz službe. Isprva tajno, naređenje kojim se etničko čišćenje JNA intenzivira pravda se uvođenjem "patriotskog kriterijuma". U slučaju operativnih jedinica – vazduhoplovstva, iz kog je tokom 1991. bilo bar šest "preletanja" – to se kako-tako možda može razumeti, ali "čišćenje" Vojnomedicinske akademije u Beogradu nema ni patriotsko ni, naročito, stručno opravdanje.

Povlačenje JNA iz Bosne i Hercegovine obavljeno je uz (ili i zbog) svesti da se nikakva jedinstvena vojska ne može održati u toj "balkanskoj tvrđavi", naročito kada su etnički konfigurisane političke stranke, SDS, SDA i HDZ, pozvale "svoje" da se upisuju u "sopstvene" vojske.

nastavak sledi.........izvor vreme-piše: Aleksandar Ćirić