Veselin Naerlović: Od glamočkog siročeta do argentinskog milionera (1)

• Paulina je mamila uzdahe dubrovačkih momaka, ali se zagledala u zgodnog trgovca i zbog njega promenila veru i prešla u pravoslavlje

Niko sigurno ne zna zašto se to kraško polje u splitskoj zagori, dugačko petnaestak i široko oko dva i po kilometra, zove Dicmo. Ne zna se, ili je zapretano u zaboravu, i poreklo prezimena Naerlovića, jedne od porodica iz tog kraja. Sigurno je samo da potiču odatle, ali je nejasno da li su tu samonikli ili je i njih, kao i tolike druge, u olujnim vremenima odnekud donela bura seoba i bežanija.
Kao o svemu što čovek ne može i ne ume da objasni i potkrepi sigurnim dokazima i nepobitnim činjenicama, i o Naerlovićima je vremenom ispredena romantična priča koja lebdi negde između mita i života.
Nesumnjivo je da je i ovaj deo Dalmacije početkom devetnaestog veka, tačnije 1805. godine, postao zalogajčić osvajačke ale Napoleona Bonaparte, pa je i Dicmo narednih osam godina bilo pod okupacijom Francuza, pošto je nakon nebrojenih osvajača koji su se u Dalmaciji smenjivali od Grka i Rimljana do Turaka, Mlečana i bečkog ćesara, i galski petao ovde savio gnezdo.
Romansa dalje kazuje da se jedan mladi Napoleonov soldat iz postaje u Dicmu jednog dana zagledao u neku lepu meštanku. Planula obostrana strasna i neizmerna ljubav kojoj su oči i srce iznad jezika i razuma, dotle da je Francuz pred stasitu Dalmatinku bacio i uniformu i vojničke obaveze, zaboravio i Francusku i rodni kraj. Zbog nje se, kažu, i pokrstio i prešao u pravoslavlje, za krsnu slavu uzeo svetog Jovana, ali se ne zna da li je prezime Naerlović nekako ispredeno iz nekog njegovog imena ili prezimena ili se, možda, nevesta tako prezivala, pa on uzeo i njeno prezime.

Zbog svetog Jovana je, izgleda, posle i jednom od brojnih unuka dao ime Jovan. Čim se opasao momačkom snagom, Jovan se pročuo stasom i lepotom u celom kraju. Dok je na gizdavom hatu jezdio kroz sela rubom polja, devojke su uzdisale za njim, a on na krilima mladosti leteo sve dok mu se jednog dana na nekom saboru oči nisu srele i poljubile sa očima prekrasne Hrvatice Luce iz susednog sela.
No, na putu njihove bezgranične, slepe ljubavi, koja ne zna za međe i obzire, ko se kako krsti i u koju crkvu ide, isprečili se oni koji su već bili zaboravili šta je to ljubav - isprečili se i njegovi i njeni roditelji. Niti je Lucinima bilo po volji da se ona uda za Srbina, niti Jovanovima da im u kuću dovede Šokicu. Jednog ranog letnjeg jutra, dok su još i petlovi dremali na sedalima, dični vranac je odjezdio iz sela, noseći na leđima Jovana i Lucu. Ispod njegovih kopita su sevale varnice, a iz sedla pogled zaljubljenog momka, odlučnog da se žrtvuje za svoju ljubav i naumnog da sa njom potraži mesto pod suncem daleko od Dicma i podozrivih, zlobnih i prekornih pogleda onih koji žele da mu pomute i razore sreću.