DŽentlmen je jedna od anglosaksonskih reči koja se nikada nije primila u Srbiji. Ovde za nekoga ko je lepo vaspitan i otmen kaže se da je gospodin čovek. Pri tom, ta odrednica ne znači u isto vreme i socijalno poreklo onoga o kome se govori. Može se mirno reći da mnogo više prave gospode postoji po srpskim selima nego u gradovima, a najmanje njih živi u prigradskim naseljima.
Pođimo najpre od spoljnih obeležja, koja su po kanadskom sociologu Makluanu, produžene poruke koje preko odeće i ostalog jedna osoba upućuje svetu oko sebe. Naravno, najpre ćemo iz džentlmenske lige izbaciti muške osobe koje na crne mokasine nose bele čarape ili one kojima su cipele istina nove, ali uprljane rodnim blatom. Pravi džentlmeni nose, istina, staru ali do savršenstva usjajenu obuću.
Zatim ćemo iz džentlmenskog roda izbaciti bogate dripce (izraz koji je u naš jezik uveo poznati režiser Emir Kusturica).
Oni, naravno, nose veoma debele "kartije" lance sa krstovima (mada nisu pobožni) ili medaljonima, razdrljene crne košulje na belim odelima i zlatne ručne satove teške najmanje pola kilograma.
Prilikom dolaska u hotel u koji ih je smestio tur-operater, najviše neprilika vodiču praviće oni koji su malo kad u životu spavali u boljem hotelu od ovoga u koji su smešteni. Insistiraće uvek bučno na ceni koju su platili za aranžman, a tražiti sobu sa pogledom na more, iako u tom gradu nema mora, tvrdiće da su opljačkani prilikom promene valute i žaliti se da celu noć nisu oka sklopili zbog erkondišna i praviće stotine primedbi na hranu zemlje u kojoj su se našli, pa će tako na Dalekom istoku tražiti biftek sa pomfritom, u arapskim zemljama svinjski kotlet a u Indiji goveđu supu.
Evo i malog testa po kojem ćete lako poznati pravog džentlmena.
Kada zauzmete mesta za zajedničkim stolom hotelskog restorana, pravi džentlmen će uvek, istog časa kada sedne, staviti preko kolena salvetu, dok će ostali, koji to nisu, mirno sedeti sa smotanim piramidama od salveta na tanjirima. Stavljanje salveta na krilo opšte je poznati znak konobaru da je gost spreman za obed.
Naravno, nećemo posebno isticati sitne gestove kao što su pridržavanje stolice dami koja sedi pokraj džentlmena, sipanje pića (jedna dama nikada ne dohvata sama bocu, ma koliko bila žedna), pripaljivanje cigareta, pridržavanje kaputa ili jakne, kao i otvaranje i zatvaranje automobilskih vrata, jer prave dame, u stvari, i ne znaju gde se nalazi kvaka.
Za razliku od pravog džentlmena, oni koji to nisu, nosiće uvek nove "Viton" torbe svetložutih kaiševa, čak i onda kada su prave, a ne lažnjaci; njihovi mobilni telefoni imaju najjače zvučne signale, čini se da pored toga što mogu i da fotografišu, na njima može da se gleda televizijski program i čak da se čovek obrije kao "braun" aparatima za brijanje. Zanimljivo, oni se još uvek nisu navikli na to čudo tehnike, pa čim sednu za sto stavljaju ga na vidno mesto ispred sebe. Naravno, neće imati pojma da tri dramatična uvodna takta signala sa njihovog mobilnog telefona pripadaju Betovenovoj Petoj simfoniji, zvanoj "Sudbinska". Siroti Ludvig van Betoven, gde je završio - to je sudbina.
Bogati dripci najviše štede na napojnicama nosačima svog prtljaga, liftbojima i konobarima, a posle večere obavezno uzimaju račun i kontrolišu cene upoređujući ih sa našim. NJihova čuvena rečenica glasi: "Neću da me neko pravi budalom za moje rođene pare."
Postoji još jedan način da prepoznate pravog džentlmena.
Pravi džentlmen nikada neće pisati o tome ko je džentlmen, a ko nije.