Vatrena lopta nad Sibirom

Tajanstveni prasak iznad Sibira nadomak reke Podkamenaja Tunguska, upamćen kao tunguska eksplozija, ni posle 101 godine nije valjano rasvetljen. Nedavno objašnjenje okrivljuje rasprskavanje komete nadomak Zemlje koje je, poput orijaške nevidljive sekire, poseklo sva stabla na 2.000 kvadratnih kilometara sibirske tajge.

Iznenađujući zaključak (iako su i ranije pominjane „nebeske repatice”) Majkla Kelija, profesora inženjerstva na Univerzitetu Kornel (SAD), zasniva se na proučavanju izduvnih pramenova „svemirskog taksija” (space shutlle) i noćnih svetlucajućih oblaka! „Dokazi da je Zemlju 1908. pogodila kometa veoma su ubedljivi”, smatra Majkl Keli.

Noćni svetlucajući oblaci sačinjeni su od ledenih čestica, a obrazuju se na velikim visinama i na veoma niskim temperaturama. Dostižu najveću visinu (maltene 90 kilometara, a to je sloj mezosfere), a nastaju iznad polarnih područja u letnjim mesecima kada se živa u termometru spusti do 117 podeljka Celzijusove skale ispod nule!

Uočeni su dan kasnije posle tunguske eksplozije, a u naše vreme nakon uzletanja američkog raketoplana. Proračunato je da se tokom jednog leta ubaci oko 300 metričkih tona vodene pare u Zemljin vazdušni omotač.

Ogromne količine vodene pare izbačene su u atmosferu, zahvaćene strahovitim kovitlajućim strujama kometinog ledenog jezgra, što razjašnjava zašto su se dan docnije pojavili noćni svetlucajući oblaci hiljadama kilometara dalje. Iznad Evrope (a naročito Velike Britanije) sijali su nekoliko dana nakon udesa.

Kao hiljadu Hirošima

Oslanjajući se na zabeležene izjave evropskih očevidaca koji su posvedočili da je nebo svetlelo nekoliko dana, Majkl Keli je zaključio da se kometa raspala na sličnoj visini na kojoj iskrsavaju izduvni pramenovi „svemirskog taksija” posle uzletanja. U oba slučaja vodena para je dospela u atmosferu.

Kako je stigla toliko daleko, bez rasturanja i raspršivanja u skladu sa fizičkim zakonima?

Za kratko vreme prenete su ogromne količine, što se jedino može objasniti izuzetno velikog snagom (energijom) kovitlanja. Brzina je dostizala gotovo 90 metara u sekundi! Naučnici su svojevremeno izračunali da je eksplozija dostigla snagu od 10 do 20 megatona trinitrotoluola (TNT), što je hiljadu puta razornije od atomske bombe bačene na Hirošimu!

U gradu Irkutsku, 1.500 kilometara udaljenom od reke stratišta, seizmički uređaji zabeležili su podrhtavanje, za koje se isprva verovalo da je posledica zemljotresa. Zasijala je ogromna plamena buktinja pod čijim su odsjajem žitelji Londona dan kasnije čitali novine usred noći obasjane čudnovatim bleštavilom.

Veoma dugo opstaje razjašnjenje da uzrok potiče iz kosmosa: asteroid ili kometa. Minule decenije preovladalo je gledište da se u Zemljinom vazdušnom omotaču raspao asteroid, prečnika oko 30 metara i mase približno 620.000 tona, gotovo desetostruko veće od potonulog parobroda „Titanik”. Prošlogodišnje dočaravanje (simulacija) na računaru, obavljeno u Nacionalnoj laboratoriji Sandija (SAD), ukazuje da je bio tri-četiri puta manji (dvadesetak metara u prečniku). Uletevši u atmosferu stvorio je mlaz veoma vrelog gasa nadzvučne brzine: vatrena lopta je uzrokovala udarne talase koji su se ispoljili znatno jačim blizu površine nego što se ranije zamišljalo.

Milosrdno spasavanje

Prvim vinovnikom oglašena je stena koja se, posle miliona godina lutanja kosmičkim prostranstvima, obrušila na našu planetu. I najrevnosniji tumači nesvakidašnjeg događaja znaju da je takvo objašnjenje poprilično šupljikavo. Uprkos tome, uporni su u traganju verujući da će naići na naznake budućih sličnih udesa koji se dešavaju jednom u razmaku od 200 do 1.000 godina. Zamislite samo da se ustremi na gusto naseljeno područje, a ne u pusta sibirska područja!

Krivac bi mogla da bude stena izbačena iz asteroidnog pojasa između Marsa i Jupitera ili kometa sačinjena od prastare građe koja uveliko obigrava Sunčevu porodicu. Smrznute zaleđene grudve iz vremena oblikovanja planeta jure većom brzinom, zbog čega prilikom udara oslobode više kinetičke energije od krupnijih asteroida. Ali nijedan komadić nije još nađen u Sibiru.

Da li je, konačno, stavljena tačka?

Nije. U maštovitim nagađanjima nisu izostali ni ostali neobični uzročnici. Ruski pisac naučnofantastičnih skaski Aleksandar Kazancev je okrivio svemirski brod s Marsa čiji se nuklearni motor raspao. Drugi su to pripisali poništenju (anihilacija) neznatne grudvice antimaterije zalutale iz kosmosa, treći nisu oklevali da protumače kako je malena „crna rupa” prošišala kroz Zemlju.

Najnoviji iskaz Jurija Lavbina, obelodanjen krajem maja, u zagonetku je ponovo uveo „leteći tanjir” (UFO), ali s nepoznate planete, jer je dotični naučnik pronašao neobičan kvarcni kristal na kojem nije niko mogao – kako on tumači – da iscrta šare zemaljskim tehnološkim postupkom. I eto zaključka: a ko bi drugi, ako nisu vanzemaljci. Ali ne zli, već milostivi koji su svojim strahovitim oružjem u paramparčad razneli asteroid ili komad komete (prečnika od pet do deset kilometara). Zašto su to učinili?

Da spasu ljudski rod istrebljenja, zar vam nije jasno?