(Ilustracija D. Stojanović)
Rusija nema nameru da bilo kome prepusti vojnu premoć u kosmosu, saopšteno je ovih dana u Moskvi. Kako je najavio Aleksandar Zelin, glavnokomandujući ruskih vazduhoplovnih snaga, glavni cilj usavršavanja vojno-vazduhoplovnih snaga do 2020. godine je da se oformi potpuno novi rod vojske, kao osnova sistema vazdušno-kosmičke odbrane zemlje, sposoban da sadejstvuje sa drugim vidovima oružanih snaga Ruske Federacije. „Gradimo novi sistem, sposoban ne samo da savlada antiraketni sistem protivnika već i njegov svemirski sistem”, istakao je Zelin dodavši: „Do 2030. SAD i još jedan broj razvijenih država biće sposobne da gađaju celokupnu teritoriju Rusije. A to traži adekvatan odgovor”.
Očigledno, odavno je usahla svaka nada da bi beskrajni prostori koji nas odvajaju od drugih, još nepoznatih, svetova mogli biti pošteđeni konfrontacija na kakve je ljudska rasa navikla na sopstvenoj planeti. Kako što zgodnije razmestiti veštačke satelite, čime ih naoružati, kako ih što uspešnije kontrolisati... a sve zarad uništenja protivnika, ideja je oko koje se koplja lome još od onoga trenutka kada su ratni planeri shvatili da je neprijatelja moguće kontrolisati i uspešno gađati iz svemira, a da jeka eksplozija ne mora da se čuje samo na ovozemaljskim bojnim poljima nego da može i – među zvezdama.
Ipak na zemlji
Podsetimo, konkretniji planovi o ratovanju u svemiru pojavili su se 1983. godine, u doba vladavine američkog predsednika Ronalda Regana, a pod zvaničnim nazivom: Strateška defanzivna inicijativa. Programu je vrlo brzo nalepljen naziv čuvenog Spilbergovog filma „Rat zvezda”. Stručnjaci su dobili zadatak da zaštite SAD od napada strateških nuklearnih balističkih raketa, ali i da obezbede početnu prednost u kosmosu, na bojnom polju na kojem se do tada niko nije ogledao.
Nije ovo bio prvi put da se razmišlja u ovom pravcu. Još 1960. američki planeri su razrađivali sličan program nazvan „Sentinel”, koji, međutim, nikada nije ostvaren. Za razliku od Amerikanaca, njihov tadašnji glavni protivnik SSSR – bio je agilniji. Sedamdesetih godina prošlog veka Moskva i njena šira okolina okruženi su odbrambenim raketnim sistemima namenjenim uništavanju protivničkih balističkih projektila, koji funkcionišu i danas.
Ali pošto će se i u narednih dvadesetak godina ratovi sigurno voditi na tlu, po morima i u vazdušnom prostoru koji pokriva uobičajena borbena avijacija, uključujući i klasične rakete, u Rusiji su ovih dana krenuli u usavršavanje kompletne vojne doktrine. Dokument, na kojem se užurbano radi pod vođstvom Saveta za državnu bezbednost sadržaće, po ugledu na slične dokumente u SAD, NATO i još nekim zapadnim državama, dva dela – otvoreni i tajni. U njemu će biti razrađena sva pitanja primene oružanih snaga, uključujući i nuklearnih. Otvoreni deo doktrine sadržaće uobičajene vojno-političke aspekte, dok će se tajni deo baviti pitanjima preventivne upotrebe svih rodova oružanih snaga u smislu instrumenta za strateško odvraćanje potencijalnih protivnika.
Sumnjičavi susedi
Upravo je ovaj „tajni” deo nove strategije, tačnije predviđena opcija „preventivnog udara”, izazvao pažnju međunarodne javnosti, a posebno u pojedinim bivšim sovjetskim republikama. Naime, posle raspada SSSR-a u mnogima od njih ostale su da funkcionišu ruske vojne baze. Neke su tamo tradicionalno uspostavljene, poput baze Crnomorske flote na Krimu, u Ukrajini. U drugima su razmešteni ruski vojni radari (Azerbejdžan, Belorusija), a neke su ostale kako bi sprečile međunacionalne konflikte do kojih je dolazilo i pre i posle sticanja nezavisnosti postsovjetskih republika (Abhazija, Južna Osetija, Moldavija, Jermenija), tu su i baze u Kazahstanu, Kirgiziji, Tadžikistanu. Sirija je, takođe, među zemljama koje ugošćuju pripadnike ruske vojske, a kao mogući „domaćin” ponovo se javlja i Kuba...
Pitanje koje se nameće je: kako se preventivne vojne akcije iz baza u inostranstvu uklapaju u ustavna rešenja zemalja iz kojih se izvode. Posebno kada je reč o mogućim nuklearnim udarima. Takve stvari se, naravno, rešavaju bilateralnim dogovorima, učešćem u odbrambenim savezima, i svakodnevnim kontaktima. Ali ima i slučajeva, poput Ukrajine na primer, sa kojom Rusija nema baš najusklađenije političke odnose. Slično je do pre neku godinu bilo i sa Gruzijom koju su ruski vojnici, u međuvremenu, napustili ostavši tek u Abhaziji i Južnoj Osetiji.
Problem je kako tajni dokument objasniti nekome u čije savezništvo postoje ozbiljne sumnje. A Ukrajina, na primer, svojim zahtevom za članstvo u NATO te sumnje, definitivno, podgreva. Ne čudi stoga što su prve kritike na namere Rusije stigle baš iz Kijeva. Izgleda da je optimizam koji je nakratko zahvatio svet posle prolećnih susreta predsednika Rusije i SAD Dmitrija Medvedeva i Baraka Obame prebrzo utihnuo.
