U borbi za oslobođenje od Vizantije, osnivač srpske države Stefan Nemanja nije mogao bez pomoći velikih sila, iako je znao da su ti savezi imali i tamnu stranu. Kada je nemački car Fridrih Barbarosa na pohodu za Palestinu prolazio kroz Niš, Nemanja mu je dao izvidnike do Male Azije, ne bi li krstašku silu iskoristio da bi osvojio Skoplje i Prizren, a ruku je pružao i Ugarima. Ipak, veoma ga je zabrinjavalo što su Srbi od tada počeli isuviše da se mešaju sa strancima. Prihvatajući tuđinske običaje i reči iz nemačkog, francuskog, mađarskog i grčkog jezika, oni su na mala vrata puštali moćnije narode da im kroje tek prohodalu kulturu. Nemoćan da iskoreni ovu opasnost, Nemanja je na saboru poručio velikašima: "Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio nego si sebe potuđio. Narod koji izgubi svoje reči, prestaje biti narod". Srpska država se posle Nemanje sa promenljivim uspehom održavala i proširivala, da bi zenit dostigla u 14. veku, u vreme cara Stefana Dušana. On je imao najsmeliju viziju među svim južnoslovenskim vladarima, da obori Istočno rimsko carstvo, ustoliči novu državu i na njen presto postavi svoju dinastiju, Nemanjiće. Zakonima i propisima je uredio državu, izgradio jaku vojsku i dobro je opremio, ali je posebno upamćen i po tome što je ustanovio prvu organizovanu tajnu službu, i službu bezbednosti. Podigavši niz malih utvrđenja duž granica, Dušan je osnovao i preteče carina. Naoružani "carinici" su pod pretnjom kazni bili dužni da nadziru prolaz stranaca, sprečavaju upade naoružanih bandi i izvešavaju o primicanju jačih stranih vojski, ne samo pred državu, nego i u pogranične oblasti sa druge strane granice. Sposobnost Dušanovih uhoda i žbirova se toliko pročula na evropskim dvorovima, da su čak od srpskog vladara tražili da im iznajmljuje agente i organizaciju. Nikolo Makijaveli, jedan od najvećih političkih filozofa sveta, pomenuo je u 16. veku agenturu srpskog cara u svom poznatom delu "Vladalac", kao dobar primer, kako uspostaviti i sačuvati vlast.