OLGA HUMO - SVEDOK PROHUJALE EPOHE: POGLED UNAZAD U 90. GODINI ŽIVOTA - KAD JE BILA TITOV PREVODILAC I ZAŠTO JE PALA U NEMILOST KAD I ALEKSANDAR RANKOVIĆ
• Dve i po decenije posle osude oca Olge Humo strada i njen suprug zbog kritičkog stava i predloga da partija omogući politički dijalog Imala sam divnu sobu s kupatilom, na dve sobe od Tita. Sve bi bilo lepo, da su Azra i Avdo bili sa mnom. Jedva sam čekala da dođu, a skoro da nisam imala vesti o njima. Kad su oslobođeni Sarajevo i Mostar, otišla sam u Bosnu.
Bolji svet bio nam je ideal. Nažalost, što je veći raskorak između ideala i mogućnosti, čovek se lošije pokaže. Svašta se posle rata dešavalo, kojekakve partijske gluposti naše. One vile dedinjske, proklete...
Ja sam našima govorila: Zašto se to radi - ceo svet nas gleda popreko, zbog tih vila i automobila! Smučili smo se narodu! Kažu: Mi smo mu toliko dali, da nam apsolutno ništa ne zamera! Nepotrebno i loše je bilo to izdvajanje, ostavljalo je negativan utisak.
Ali, naši toliko nisu imali sluha, toliko su bil neosetljivi za takve stvari! Tito je bio slep: on je voleo luksuz i te svoje feudalce nagrađivao je luksuzom. Svi su bili tako sjajni u ratu, a onda su učinili sve da se smuče svetu - izigravali su milionere.
Nije bilo idealno tih prvih posleratni godina. Nimalo. Za ta streljanja nisam ni znala, do pre izvesnog vremena. U mojoj okolini nije bilo osvetničkih osećanja, kao što je, recimo, bio slučaj u Parizu, gde su šišali žene, koje su bile s Nemcima i linčovali kvislinge. |
Kompleksi srpskog rukovodstva | Otac je rano umro, 1949. Bio je istinski rodoljub. Valjda se u vreme suđenja neko od srpskih rukovodilaca setio da kaže: Nema smisla, zbog te njegove dece! A, drugi je bio pametan, pa je rekao: Pa, ugledno lice, moramo i njega! Najslabije je bilo to srpsko rukovodstvo, i moralno, i politički. Ne računajući Marka. Imali su kompleks inferiornisti, jer su u Srbiji te stare, građanske partije bile jake. |
|
U Beogradu je vladala suzdržanost. U Sarajevu sam odmah osetila razliku. U Bosni je bilo dominantno izuzetno dobro raspoloženje prema nama, narod nas je obožavao. U Beogradu, na mom fakultetu, na samoj engleskoj grupi, bili su nepoverljivi prema novoj vlasti. Oni studenti, koji su bili u partizanima i imali veze, šepurili su se. Ostali su ćutali i mrzeli ih.
Ja sam krila gde sam bila - kakva spomenica 41! Partijom su vladali mlađi ljudi, koji su se krili za vreme okupacije u mišije rupe, da bi posle bili masovno primani u partiju. Oni su najbolje profesore oterali s fakulteta, proglašavali ih šovinistima i velikosrbima. Ružna je bila Partija u Beogradu, nimali mi se nije dopadala.
Još dok sam bila u Mostaru imala sam vesti o mom ocu, Momčilu Ninčoću. Jednom mi je čak poslao novac, preko nekih trgovaca. Bio je idealan otac, brinuo se o meni. Jadan on. Kakva je to tragedija za njih bila, kad sam se udala za Avdu! Ali, niko iz te moje, buržoaske sredine jednu reč ni nije rekao: Zaštosi se udala za muslimana, i komunistu?!
A, onda se dogodila jedna od najvećih nesreća u mom životu. Na procesu Draži Mihailoviću, moj otac, Momčilo Ninčić, proglašen je narodnim neprijateljem! Oca, koga sam obožavala kao čoveka, osudili su ljudi iz partije za koju sam vezala život!
To je kao atomska bomba palo u našu kuću. Optužnica je bila bedna, smatrala sam da je to veliki bezobrazluk. Momčilo Ninčić je od 1927. bio u opoziciji, početkom 43. istupio je iz izbegličke vlade.
Tada je Avdo rekao Milošu Miniću: Slaba vam je optužnica protiv Momčila, vrlo slaba! A, on je odgovorio, zapravo, priznao: Morali smo da diskreditujemo stare političare!
Te naše budale, smatrali su da su time nekog diskreditovali! Naprotiv, samo su im povećali ugled.
Moja majka se u vreme tog suđenja zatekla kod nas, bila je došla iz Lozane, gde su, majka i otac, bili posle rata i spremali se da se vrate kući. To se događa 1946. kad se rodio Ognjen. Mama kaže: Šta je vama, vi mislite da će ovo da traje?!
A, ja se osmehujem sažaljivo, mislim: Jadna mama, šta ona zna - stara beogradska reakcija! |
